V. A. Mocart: Koncert za klarinet A-Dur, K622

V. A. Mocart: Koncert za klarinet, i orkestar A-Dur, K622

I Allegro
II Adagio
III Rondo: Allegro

Uvod

U Mocartovo vreme koncertantna dela za klarinet kompozitori su pisali više od pedeset godina. Sve to predstavlja niz rutinske literature iznad kog se ovaj muzički genije daleko nadvisio.

Mocartov koncert za klarinet i orkestar u A Duru, K622 je poslednje i u isti mah najzrelije instrumentalno delo jednog od najvećih muzičkih stvaralaca. U ovom remek-delu koncertantne literature uopšte i ujedno vrhunsko delo klarinetske literature ogleda se pozna zrelost stila u svojoj neizveštačenoj jednostavnosti.

Kada je koncert nastao?

A-Dur koncert za klarinet i orkestar Mocart je pisao u toku rada na Rekvijemu. U svojoj trideset petoj godini života, 7. oktobra 1791 – dva meseca pred smrt (umro je 5. decembra 1791) – Mocart dovršava orkestraciju finala koncerta. Na žalost, nije mu bilo dato da čuje svoj koncert.

Kome je Mocart namenio svoje delo?

Mocart je bio inspirisan velikim izvodačko-tehničkim mogućnostima svog tri godine starijeg prijatelja, klarinetiste Antona Štadlera, koji je bio vrlo cenjen zbog naročito mekog i ljupkog tona. U „Popisu svih mojih dela“, Mocart je 28. septembra 1791. zapisao: „Koncert za klarinet za gospodina Štadlera starijeg“.

Kako je izgledala prvobitna verzija koncerta?

Prvobitna verzija koncerta nije sačuvana. U svom najranijem obliku koncert je bio delo u G-duru koje je Mocart predvideo za baset-horn, za solistu Antona Štadlera. Taj fragment (KV 584b) ima samo oko 200 taktova, ali je skoro jednak odgovarajućem odseku ргvog stava A-dur koncerta (KV 622) kakav sada poznajemo. Mocart je ovaj prvobitni komad prerađivao i pretvorio ga u kompletno, genijalno delo. Do dan-danas nije poznato da li transkripcija koju danas znamo potiče od samog Mocarta ili je to nečija zasluga za veštu transpoziciju u delo koje zahtava veći opseg instrumenta no što je pristupačan baset-hornu.

Premijera koncerta

Premijera koncerta bila je u Pragu, 16. oktobra 1791. Izveo ga je sam klarinetista Štadler. Doček nastupa od strane publike bio je uglavnom pozitivan. Berlinski muzički nedeljnik januara 1792. godine zabeležio je sledeće: „Gospodin Štadler, klarinetista iz Beča, čovek velikog talenta i priznat i poznat… Njegovo sviranje je sjajno i svedoči o njegovom kvalitetu.“

V. A. Mocart: Koncert za klarinet i orkestar A-Dur, K.622, I stav: Allegro.
Stojan Krkuleski – klarinet i “Kamerata Serbika”, Biljana Radovanović – dirigent.

Još nekoliko reči o koncertu

U ovom vrhunskom delu klarinetske literature, Mocart neizmerno koristi specifični zvučni kvalitet tada novog instrumenta. Čulno-topli zvuk klarineta otkrivaju bogate zvučne mogućnosti klarinetskih registrara (intervalski skokovi preko dve oktave), široka akordska razlaganja, mestimične hromatske pasaže i prateće trozvučne figure u najdubljem šalmajskom registru. Delo je vrlo inventivno. U njemu se klarinet bujno raspevava u drugoj temi prvog stava (Allegro).

Veruje se da drugi stav koncerta (Adagio) spada u najizražajnije stranice ikada napisane za neki solo-instrument, koji počinje široko-svečanom ozarenom temom.

Treći stav (Rondo/Allegro) je vrlo pokretan i elegantan. Važno je napomenuti da Mocart u svom koncertu ni u jednom momentu ne ističe virtuozitet kao što to čini Veber u svojim koncertima.

Kod Mocarta orkestar nema čisto prateću funkciju. U njemu su solista i orkestar izvanredno uravnoteženi (koncert je potpuno ravnopravan poznim klavirskim koncertima). Tu je orkestar krajnje transparentan. Tutti-stav Mocart često na kamerni način proređuje i udružuje klarinet u intimnom dijalogu sa vodećom violinom.

Externi linkovi